Ma šta!

Cipelice, bluzice, kompletići, šeširi, baš je glupo biti.

Zove me žena iz banke. Insistira na uplati. Na moje stidljivo kmečanje o iznenadnoj nezaposlenosti u kompletu, plus dvoje male dece, plus pelene, plus hrana, plus struja, plus gas, plus inflacija od dvesta posto, plus nestalo mi šampona, plus onaj što mi tražio četiri hiljade da nastavi da me obučava kad sam mu već dala pozajmljenih od oca sedam, plus otkazana ova svirka otkazana ona svirka, plus tamo nećemo svirati iz principa bolje da sedimo kući, kaže se kod kuće, plus nemamo fbiana da Vam isplatimo sada to što ste nam napisali ali za dva-tri meseca kad stanemo malo na noge sto posto, plus ne firma nije ni u blokadi a nije ni likvidna ne možemo da vam damo te pare nemamo nećemo da pišemo referat za minimalac preobiman je, plus nemate nadoknadu sa biroa sporazumno ste raskinuli ugovor, plus isključeni telefoni, plus bajat 'leba, plus puknuti kreveti, plus plus plus plus plus plus, kaže: «Ne fbiana, ja ne mogu da poverujem da nemate hiljadu i po dinara u kući!»

Odmah za njom, u to i sama odbijam da poverujem.

Ona preti pravnom službom i prinudnom naplatom.

Ima li takve službe a da radi u moju korist?

Šta? Nema? Kako to? Ahaaa, shvatam...... Ne baš, ali 'ajde, zagoreće mi jaje za četvero.

Nakriviću žiro-račun, rodila mi gljiva.

Kao žene od kojih sam zazirala, one koje se u crnim cipelama sa blago podigntutim potpeticama vuku uzbrdo noseći kese sa pijace, proklinjući verovatno dan kad je dobri Gospod izmislio brdo, brak i boraniju, verala sam se istom ulicom nekoliko godina kasnije, lupkajući štiklicama, misleći na to gde da nađem puno para, sa torbom uzajmljenih dečijih stvari, priželjkujući proleće, i trrenutak kada iznošena garderoba biva manje bitna, prebirajući šta se jelo i ostalo ovih dana, i koliko još časova me deli od smrti, primećujući da duva užasno hladan vetar. Smrzla sam se.

www.youtube.com/watch 

Ima ovde falševa,

felševa i fleševa,

ima pogrešno odsviranih akorada,

no,

što ga duže slušam,

sve mi je duži...

Stalno nešto cmizdrim. Kao pička. Mnogo cmizdruljam. Dođe mi da odem u ludnicu kol'ko cmizdričim.  Cmizdr cmizdr pizdr. 

Je l' ti nekad bilo dosta svega?

Ha! Odgovorio si.

Znači, nije.

Shovel me

I will shovel you. 

Dosta sam te lagala.

Sedi ovamo da popričamo.

Boli me tu tu i tu.

Ljubi. 

I desilo se. Opustila sam se. Poverovala da ništa ne mora da bude komplikovanije nego što jeste, jer zašto bi, zaboga, bilo?

Utom sam se udala, i rodila dvoje dece. Konsekventno, za manje od dve godine, nestale su šume Amazona. Eno ih, posthumno šume u mom novčaniku, u odeljku nenamenjenom za novac (koji već dugo zvrji prazan, i stešnjen nevrednosnim papirima od životnog značaja), već onom malo većem, predviđenom za bitna dokumenta bez kojih te u ovoj zemlji prijatelji više ne prepoznaju, dalji rođaci ne priznaju, a policajci hoće i da udare po glavi. U novčaniku koji sve više podseća na akten tašnu, a bez kog ne smem ni da pomislim da napustim kuću u ova opasna vremena kada svako ima pravo da te zaustavi na ulici, i zatraži priznanicu, ili fiskalni račun, u najmanju ruku.

U početku nisam to shvatala ozbiljno. U početku sam sa entuzijazmom ispunjavala sve ozbiljne zapovesti koje mi je kao Mojsiju gromko diktirala Država, a kroz prosvećene službenike birokratskog sistema koji su sa Njom na raznoraznim kursevima ostvarili direktnu, čak intimnu vezu. Ja sam se samo naivno radovala konačnom uključenju u svet van kog sam dugo živela, poželevši da se divim njegovim pejsažima. U potpunosti sam bila spremna da podnesem rutinsku žrtvu u vidu dokumentića il' dva, koji su, verujem, deo sasvim prirodne procedure pokušaja putovanja u inostrano.

A onda je vrag odnio šalu. Što sam više izlazila u svet, to me je on više gurao na šaltere, iza čijih je Made in Parać inn neprobojnih stakala, otpornih na psovke i pogrde uredno sedela Nada Blam, i jela burek. Ta me je Nada, zato što je dobra, prijateljski slala da prikupim, pokupim, na mufte izmuvam, pokušam da pronađem u ličnoj arhivi, da odem pa da se ponovo vratim, da ipak donesem još i taj dokument, za nedajbože, za svakislučaj, za zlunetrebalo, nekastoji, zbog nikadseneznakadćekontrola situacija. Sećam se, moja su sitna deca plakala za mnom, a meni je u redovima za beskonačno dokazivanje identiteta pucala rana od carskog reza, dok je moj lični, jedinstveni čak, matični broj beskorisno plutao po poplavljenim podrumima «paper-friendly» Srbije.

Dok je Nada masnim prstima podvlačila redove u pokušaju čitanja sa kompjuterskog ekrana, ja sam je polako gubila.

Nakon bezuspešnog pokušaja da se dokažem u redu za identitet, napravila sam hrabri iskorak, i odlučno prešla u red za ulaganje u bolje sutra, i sa istim onim izrazom lica koji već godinama nosim na glasanje uplatila LOTO, te ubacila listić u odeljak u kom držim samo bitnije od najbitnijih potvrda, a naročito onu o ostvarenom pravu na besplatne akcije. Utom me uhvati tuga zbog kolonija sekvoja, i veselih zadruga baobaba koje su uludo stradale u tu svrhu, pa počnem i kao malo da plačem, jer sam, zagljupljena razgovorima sa poštanskim službenicima počela da se pitam da li se od te vrste drveća uopšte pravi papir.

Sada, dve godine kasnije, ništa više ne znam, osim možda jedne stvari, a to je da kada bi pristali da se uhvate za ruke, svi Srbi ovoga sveta ne bi uspeli da obgrle planinski venac papira koji im je neophodan da bi se iskazali, potvrdili, te sasvim veselo overili u miru.

Feromonovo prokletstvo

Moderan svet prepun je modernih žena; lepih, pametnih, i pre svega uspešnih. Možda. Ja sam nijedna od njih. Ko nije pokušao da potpuno sam istovremeno bude zaposlena žena, majka, domaćica, (da ne nabrajam podkategorije), a pre svega svedena ličnost, zadovoljna sobom, taj nema predstavu o tome koliko truda, rada, i pre svega strpljenja treba položiti na ovaj kockarski sto, gde, ironično, najčešće gubi kuća. Upravo zbog činjenice da mnoge žene pokušavaju da ostvare fantaziju svemogućnosti, potpomognute famom koju su stvarale uspešne žene 20.veka, možda svesno, a možda i nesvesno lažući tu i tamo, većina njih doživi veliko razočarenje dok se suočava sa sopstvenim neuspehom onda kada stvari nekontrolisano krenu po zlu. U poređenju sa nekom tamo Džulijom Roberts, koja, po sopstvenom svedočenju sama stigne i da opere, i da skuva, i da reciklira, uz to snimi par filmova za milionske honorare, gostuje u svakom drugom visoko intelektualnom talk-show-u, odgaji decu, blizance čak, meni ne preostaje ništa drugo nego da zarijem glavu u dlanove, i ridam na sav glas, proklinjući dan kada sam se rodila ovako netalentovana i nesposobna. Iako se dičim zgodnom cifrom iza međunarodne oznake IQ, kada mi drastično opadne koncentracija, ja poželim da sam supervumenka kao Džulija. Poželim da napišem knjigu, da osnujem bend, da otrčim i odradim marketinšku prezentaciju naj-ikada, da se zaposlim na bar četiri mesta gde su moje raznolike sposobnosti neophodne i urgentne, pritom da me kući sačeka đuveč koji sam sama spremila, i umiveno dete koje sam lepo odgojila, i pametno posavetovala. No, prvo kod lekara. Išijas se neće sam od sebe izlečiti. Počnem da prebiram po imeniku bliska lica koja me mogu u majčinstvu odmeniti na ta čuvena četiri dana čekanja da se dođe na red kod interniste, i naletim na prvu prepreku. Opšta zauzetost. Što linija, što lica. Svako za svojim poslom, niko da se obazre na moju muku. Evo, uskoro će tri meseca od kako sam po prvi put pokušala da odem i zaustavim širenje boli niz noge. A kamo li je proba benda... Istina je da jedva stignem da operem sudove, decu, veš i kosu, a da uopšte ne stignem da ruke namažem hranljivom kremom koja će sprečiti pucanje kože. Mislim da čak i ne posedujem kremu sličnih kvaliteta. Zato što nisam stigla da za nju zaradim na prezentaciji. Zato što nije imao ko da me odmeni dok bih jurišala u susret uspehu na svim poljima. Istina je da jedva stižem da budem mama po PS-u, mama kao što Džulija priča, puna razumevanja i strpljenja, puna mudrih reči i postupaka koji ne ostavljaju ovakve i onakve traume, mama kojoj su deca na prvom mestu, a brilijantni poslovni potezi se takoreći sami od sebe vuku negde u pozadini ove idilične slike. Ne kažem, jeste Goca Tržan povela svoje dete na sopstveni koncert, i jeste je nosala čitavu strofu i nešto refrena po bini, ali je onda Goca stala na moju stranu, i dete predala sivoj eminenciji iza kulisa. Što znači da neko mora da ga pridrži. Kako bih se inače udubila u ljubavnu scenu sa Ričardom Girom, ako bi me neko stalno neko vukao za rukav tražeći da pije, piški, papa? Sigurna sam da bi Ričardu bilo neprijatno. Morali bismo da odgodimo snimanje, a to košta milione dolara... Zapravo, samo želim da kažem da je za pomirenje kućnog i spoljnosvetovnog neophodna četa dobro organizovanih ljudi koji bi misliti na Apsolutno Sve, trudeći se da jedno ne ide na uštrb drugoga. Nisam sigurna da je jedna, pa nijedna individua sposobna za podvig ovakvih razmera. Sve u svoje vreme, i natenane. Što se mene tiče, najveći uspeh će mi biti da pomirim potrebe sa mogućnostima, i da se ne grizem previše ako ne dostižem visoko podignute Kosmopolitenske standarde. Ne grizite se ni vi. A ti Džulija, bite me.

mihajlo: "gde sam?"

mama: "..."

mihajlo: "gde sam?"

mama: "..."

mihajlo: "gde sam?"

mama: "IZA ZAVEEEESEEEE!!!!!"

mihajlo: "JESAAAAM!!! NAAAADJI MEEEE!!!!"

Preskočimo predigru, ona ionako nikuda ne vodi.

Ljubomorni, stanite u red.

Mnogi me teraju da dosegnem neslućenu velikačkost sopstvenog duha. 

Izgleda da im se ne dopada moja malenkost.

Osećam se kao

usrani gost

emisije

koju vodi

mira

padanja

olak. 

Nema ničeg goreg od tragova moderne frizure. Niko te ništa ne pita kada si potpuno zapušten i rascvetao. Ovako, svi se pitaju šta se to sa tobom desilo.  

A šta ste vi radili u ambisu?

Prezident Eve(l)

Neću da se kandidujem

Pobedila sam

Nisam imala izbora.

On prilazi,

hoće da se mazi,

ja u mraku

sva u monofazi. 

Mnogo sam porasla. Nemam sladak gest. Imam samo seču. Znam, jer sada, kada plačem, brišem suze celom šakom, od čela ka bradi. Druga mi se  ruka gubi duboko u krilu. Sasvim bespotrebnom krilu kojim lepetam, kao bez glave.  

Duslikam Madonu

dal će da mi daju

da ovekovečim

kada sugledaju

jedan dinaroid

i jedan android

daću nekom dam unese. 

dedin polaroid.

Moderna Kosovka devojka. Dosta je njoj krčaga, vidanja i leleka. Ona žuri, jer ima zakazan pedikir. I molim lepo, doviđenja.

EJ TI TI TI I TI! KATJE SE LJUBIMO  ?

Obavijam se mizterijom.

Blejaše dobro dok sam tutala.

Ovako razgrakana

Sva sam raskrakana.

E, pritajelji, pritajelji....

Fbiana, brate, a što se ti više ne primaš na Evroviziju? Jesse sećaš ono kad si nekad čekala do duboko u noć?

Fbiana, brate, da ti kažem, od kako su se raspale Juga i Rusa, Evrovizija je totalni smor.

A Sakis Ruvas?

Sakis ga i ti meni, brate.

*****************************************************************

Jedino draže od toga da Marko Kon nije prošao u finale bi mi bilo da jeste, da je otpevao, završio, i da su se u sali čuli cvrčak i onaj što kašlje, dok džajnt tamblvid gazi harmonikaša.

I mislim da ti niko nikada ne bude dovoljno zahvalan što jednog jutra, poput ovog, nisi decu izveo ispred zgrade, sa natpisom «OPREZ! Na poklon» oko vrata, i seo da pročitaš novine, jer naprosto moraš da znaš da li je čovek sleteo na mesec, koga je tamo sreo, i o čemu su razgovarali.

Ja moram da znam.

Ja moram da znam.

Ja moram da znam.

Moram.

Moram.

Samo moram, ništa više.

Sedimo ti tako,

Gledamo se mudro

Sakupljamo žace

Mala dvojka kruži naokolo.

Unapred se smejemo

Kom poslednji spusti

Ali vidi kurca

Ne ide od ruke.

Preskočismo bitno,

Zaboravih ja, ti,

Sećaš li se, dušo

Magarac se ne igra u dvoje.

Trideset godina

evo

kako hodam ovuda

gledajući izloge

sa rukom

u dubokom džepu.

Kupim te

ako mi se hoćeš,

i živeli.

Stalno ti se koškam sa roditeljicom. Eto, baš pre neki dan, odreče me se žena, čvrsto rešena da me izbriše iz telefona, nasledstva, sećanja.

I sad ja, vidno potrešena, sedim tako, i mislim se kako se inače odreknuti misle; eto, nema više, sad je prevršilo, neće mi ta više ni sliku videti, i u skakutanju po takvim rečenicama prođu mi misaone godine, sve do samrtne postelje na kojoj sigurno ne ležim ja. Vrca velikodušnost, razumevanje, sklopila se rubikova kocka, sve boja na boju, ja sam hrabra i uzdržana, ona uplakana, pa mi kaže da možda nije trebalo da uradi ovako i onako (skromna sam, ne treba mi više), i da je može bit' omašila ovde i onde, te da nikad ne htede da mi nanese bol (skinula od Princa), a držimo se za ruke.

I zamisli ti sad, klimam glavom, sa ćilima tiho pada prašina, kukuruz škripi u ambaru, a ja ću ti: "Kasno Majko na Kosovo stiže."

Da l' misliš da bi umrla od smeha?

Kad me uhvati san

ja se upitam

što li sam pa bežala

in d frst plejs.

Iskreno da ti kažem,

čistim uši

tek kad me zasvrbe.

I ono među prstima

na nogama

tek kad počne

samo da ispada.

Dodala bih još

da kosu ne sečem

pre nego mi opadne

i da se u ljude se ne udubim

pre nego što zaplaču.

Površna sam majko

na belome brodu.