Ma šta!

Razlika između Mojbloga.co.yu i Mojbloga.rs odgovara, otprilike, razlici između:



a) Devete simfonije i devete rupe na svirali;


b) The Blues Brothers i sestara Barudžija;


c) Olimpijade i Paraolimpijskih igara








10. septembar 2009 16:22:00 | (44) komentara


Zlatibore pitaj Barudžiju staru
kad je imala u rupi sviralu,
a Tara meni odgovara:
"Dabogda bio junak paraolimpijskih igara"

Timi
Djole the Faca, u 10. septembar 2009 17:59:50
Đole, neka se majci
ukazao u sarmi,
Timi mi na maj'ci,

gledaj avatar mi.


Omu, u 10. septembar 2009 18:16:20
Ne kapiram taj vas haiku. Ja sam vise za one pastoralne becarce. Znate onaj: "Al' je lepo biti kod ovaca,
Pijes vina i jebes pulina."

laudanum, u 10. septembar 2009 21:39:09
Izvin'te molim Vas, sestre Barudzija sutiraju guzicu!!! (eng. "kick ass", prim. moja)

shearer, u 10. septembar 2009 21:44:57


ne, ne, izvini ti.

fbiana, u 11. septembar 2009 13:08:40


a)

nemiri, u 11. septembar 2009 13:34:08




Neće biti. Sve što danas ima .rs, nekad je imao .co.yu., što automatski diskvalifikuje izjave pod b) i c). Deveta rupa na bušnoj fruli, u opštem slučaju, može biti deo svake simfonije, pa i devete, te ću izjavu pod a) morati da eliminišem po nekom drugom, neka bude, neka bude, elitističkom osnovu. Jebeš simfoniju kad u orkestar može da uđe kome god se nadigne, kad god mu se nadigne, a dirigent ošo do birtije, pa zaboravio da se vrati.

S. (Neregistrovan), u 11. septembar 2009 15:14:26



Sorry, ali ne kapiram ovo pod C. Neumesno.

slobodna, u 11. septembar 2009 16:19:03


samo ne politichku korektnost, kad te lepo molim. niko se nikome ovde ne podsmeva, osim ja borisu, on meni, lav kada, a stepski kome stigne. izvinjavam se svima koje sam izostavila, jer sam lenja - lepo sam vam rekla da ne treba da vam se dopadnem.

fbiana, u 11. septembar 2009 21:19:24




Ne, Fbiana, ne radi se o tome, meni je u ovom slučaju jednostavno neumesno. A umem itekako da se nasmejem dobrom štosu i na račun osoba s posebnim potrebama.

slobodna, u 11. septembar 2009 22:35:21




Neumesno je smejati se osobama sa posebnim potrebama.

Stepski, u 11. septembar 2009 23:01:13







mislish - kepecima?

fbiana, u 12. septembar 2009 7:45:45




@slobodna -
Meni ovo "jednostavno neumesno" nije dovoljno jednostavno, pa bih zamolio pojašnjenje. Je li svako apostrofiranje Paraolimpijade samo po sebi neumjesno (i zašto) ili je neumjesno tek uočiti dramatičnu razliku između tog natjecanja i Olimpijade (i, opet, zašto)?
Svaki treći/sljedeći eventualni razlog za nelagodu dovučen je u ovu priču odnekud sa strane, nema ga u postu i nema veze sa mnom.

Lav A. (Neregistrovan), u 12. septembar 2009 12:58:23




Ovako sam ja shvatila tvoj post:
na jednoj strani IX simfonija kao vredno umetničko delo, s druge strane "deveta rupa na svirali" kao metafora za nešto bezvredno, nebitno;
na istoj strani sa IX simfonijom Olimpijske igre, a na onoj suprotnoj, zajedno sa "devetom rupom na svirali" Paraolimpijada.
Eto, tako shvaćen tvoj post je meni bio neumesan, a ne tobožnja "svetost" Paraolimpijade ili osoba sa posebnim potrebama.
Neka mi oproste pomenute sestre, ne pratim njihov lik i delo pa ih zato i ne pominjem.

slobodna, u 12. septembar 2009 14:29:18




Eh. Unijela si u razumijevanje ovoga brabonjka od posta mnogo više matematike i logike nego što on zaslužuje (i priziva). A, opet, bojim se da te ni matematika ni logika ne podržavaju. Ako je razlika između 3 (A/Devete simfonije) i 1 (B/devete rupe na svirali) jednaka razlici između 4 (C/Olimpijade) i 2 (D/Paraolimpijade), to ne implicira da je 1 (B/deveta rupa na svirali) jednako 2 (D/Paraolimpijadi).
Poetički pristup je, svakako, bio prikladniji i više obećavao, ali u njemu si ostala nedosljedna. I „Paraolimpijada“ je metafora, nije ni ona ovdje u svom osnovnom značenju. Zašto, u ime kojeg dobrog ukusa i koje korektnosti, tako otrcanu metaforu kao što je „deveta rupa na svirali“ po inerciji prepoznati i prihvatiti, a pred znatno ozbiljnijim metaforičkim potencijalom „Paraolimpijade“ ustuknuti? Pa, nije ovdje riječ ni o rednim brojevima otvora na glazbenim instrumentima ni o osobama s posebnim potrebama, nego o Mojblogu.

Lav A. (Neregistrovan), u 14. septembar 2009 15:56:19




Da pojednostavim? Meni je zazvučalo da potenciraš razliku između vrednog i nevrednog. Za moje razumevanje tvog posta (ma kako god ga ti okarakterisao), bilo je potrebno puno manje vremena od onog koje sam iskoristila da ti to dočaram bez pretenzija ka matematičkom sagledavanju "problema".
Paraolimpijada kao metafora? Neuverljivo Lave. Ako je već tako, reci mi za šta je to onda Paraolimpijada metafora i zašto?
Budi tako dobar pa me prosvetli ovako sklonu da prepoznajem samo otrcane metafore i da zborim u ime sumnjivo dobrog ukusa i korektnosti.
Na kraju, kako bi dočarao razliku između starog i novog mb-a, mogao si pronaći i srećnija rešenja.
I dalje smatram kako je tvoje poređenje bilo neumesno. Uvredljivo.
Osećam kako je potrebno da ponovim da to nema veze sa nekakvim tabuima, jer sve bi to i imalo nekakvog smisla da je barem duhovito - dopuštam mogućnost da tvojim blog prijateljima jeste, ali eto meni nije. Ovako je samo neukusno i uvredljivo

slobodna, u 14. septembar 2009 17:15:49




Pošto i sestre Barudžije i Paraolimpijada imaju svoje predstavnike, ja bih, u ime nas svirača, ustao u odbranu devete rupe na svirali. Svako ko je nekad svirao frulu vrlo dobro zna da je ta, poslednja, deveta rupa, zapravo vrlo bitna i da je potpuno nepravedno završila u narodnoj izreci na jedan takav neumesan način. Last, but not least, kažemo mi!

Djole the Faca, u 14. septembar 2009 17:54:06




politichka korektnost je sposobnost neke osobe da se zakachi za manje bitnu stvar, i promashi ponudjenu sushtinu.

fbiana, u 14. septembar 2009 18:58:47




O, gđo Fbiana, riskiram sad da navučem na sebe bes celog jednog ogranka ovog blog sistema, ali šta da radim kad je eto meni baš taj detalj zapeo za oko, pardon, za uho. Jesam li pogrešila samo zato što sam prokomentarisala nešto što mi je zasmetalo, čak i da nisam u pravu? Smešni su vam svi koji percipiraju i misle drugačije? Baš korektno.

slobodna, u 14. septembar 2009 19:14:41






# Tako, ipak, propio se nisam da bih, nakon neuspjeha s egzaktnom matematikom, pokušavao nekoga u nešto uvjeriti jebenom teorijom književnosti ;)

# Koj se zajebava sa rupe na frulu,
će završi karijeru u Hajduk iz Kulu.

# Ej, sjetio sam se kako mi možeš pokloniti knjigu, iako je nemaš. Kupi.

Lav A. (Neregistrovan), u 14. septembar 2009 19:15:28






Одвратно, бедно, лицемерно! Јесте ли помислили на то како се осећа мајка од ових на Б.

ДебелаБерта, u 14. septembar 2009 19:46:29




ne slobodna, ne. to shto mislish da tjesh navutji bes je fama. mene osim mene ne brani niko, a ja pak nikog do sebe. nisam ovde stala u odbranu lava africhkog, vetj u odbranu necenzurisane misli, koja chak nije ni nakaradna onoliko koliko se tebi mozhda chini. ili je barem je ja takvom ne vidim, jer sam prochitala neshto sasvim drugo. to shto ti je zapalo za uho, to je i vishe nego u redu, jer se o napisanome valja misliti, i mu se pritji sa vishe strana sveta. ali mislim da je tvoj komentar o neumesnosti krajnje neumesan, jer pokazuje da si preskochivshi pisca ovog maltene remek-dela dala slobodu da tvoje mishljenje o marginalnooj stvari bude bitnije od poante koju je on u poetskom naponu pokushao izroditi. jedno:" kapiram shta si hteo da kazhesh, ali mislim da si preterao sa paraolimpijadom" bi mozhda bilo dovoljno, jer je neutralno, i ne etiketira pisca kao loshu osobu, vetj tebe kao mislioca. ne se ljutish, majkemi. i nisam ja gospodja, ja sam car.

fbiana, u 14. septembar 2009 21:17:46
lave, nemam ja tih para.... ali stvarno. p.s. jer treba nekom beskorisna osoba? cena po dogovoru.

fbiana, u 14. septembar 2009 21:21:17






Dragi uredniče, duboko svestan rizika da svojim komentarom uvredim koru velikog mozga ovog blog sistema i na sebe navučem bes svih četrnamnaest podogranaka vašeg ogranka, izneću vam kako sam ja shvatio ovaj post: na jednoj strani imamo devetu simfoniju koju je komponovao bedni siromah bez sluha, čija se oskudna glavna tema sastoji od samo četiri tona, dok sa druge strane, deveta rupa na svirali simbolizuje tonalno bogatstvo polifonije kao metaforu za bogatstvo i harmoniju duha. Dalje, na strani gluvaća imamo dvojicu totalnih amatera, sredovečnih lakrdijaša, debelih komedijaša, odbeglih robijaša, koji se pri tom lažno predstavljaju kao braća Bluz. Nasuprot ovih ružnih, prljavih, zlih luzera i prevaranata odevenih u crno (simbol mraka i Sotone samog), imamo blistavi par najrođenijih sestrara Barudžija, osvedočenih profesionalki showbiza, odškolovanog stasa i glasa (godinu i po baletske škole i tri godine specijalizacije na Evroviziji). Osim što su pevačice, one su mlade, zgodne, hipertalentovane, megauspešne, ultramoderno odevene (dokolenke i dopičnjaci) i percepiram ih kao ultimativnu metaforu za lepotu, istinu i pravdu i jednostavno je neumesno da se ne složite sa mnom. I na kraju, imamo međunarodni olimpijski pokret, jednu elitističko-fašističku organizaciju, koja predstavlja sponu između antičke Grčke i nacističke Nemačke, koja izjednačava olimpijske bogove i arijevce, čiji svaki ugledni član ima podebeli dosije kod Ducija Simonovića, na kojoj se takmiče telesno izdrilovane, dehumanizovane i biohemijskim stimulansima obezdušene kreature, nasuprot velelepnoj paraolimpijskoj metafori za pobedonosnu prevlast duha nad telom.
Naglašavam da mi je iz gore nenavedenih razloga zasmetao ovaj post i zahtevam da to adekvatno ispoštujete, u suprotnom, biću primoran da se vratim i sasvim svežim argumentima pojasnim šta to ovom postu nedostaje od onih stvari koje su meni lično krajnje neuverljive, neukusne i nekorektne i sram vas bilo što mi se sad smejete. Mrš!

Stepski, u 14. septembar 2009 21:55:30




jeb'o si mi/mu kevu br.2. ne znam koliko je to koketno, ali vecheras igram na crno.

fbiana, u 14. septembar 2009 22:01:55




da ti nevalidi nešto vrede ne bi se zvali paraolimpijci nego olimpijci
da ta olimpijada nešto vredi ljudi bi bili goli a ne da čekamo da nekome ispadne sekundarna ili primarna polna karakteristika

nadezdap, u 14. septembar 2009 22:02:56 

Ne zatvaraj škrge i šalone, ne pufći, ne duvaj, ne diži nos. Uđi u u kupatilo, uzmi olovku, i napiši lice, sve dok te ogledalo ne prepozna. Idi i sedi na ono, i vozi se, vozi ženo, kao da si upravo dala milion dolara za taj hali-gali, kao da te stvorila skrivena misao same Savane Samson. Ako i samo ako uspeš da se nasmeješ bez povraćanja na tom tvisteru, tvoja je zemlja i sve na njoj, ćero.

U razlici dolar/lira/evro, skoku cena i padu ličnog dohotka, ponestalo mi je etike, manira i strpljenja, olakšala sam se za duhovnost, a dobila na težini reči, ispraznila sam ormane a napunila gaće, te zbog svega navedenog dobila oštre kritike.

Al' me opet naopaka narav tera da razmislim o tome da li je većina u pravu, ili su svi ma ko ih bre jebe.

I šta više da ti pričam, teško je. Kad se raspare tanjiri, okrnje šolje, i sve ono što samo prebrisuješ počne iskreno da žuti, teško je. Kad se pocepa posteljina, ofucaju peškiri, kada u kantu baciš i poslednje tragove lažnog nadanja da ćeš ikada kupiti Sintelan i sastaviti tu prokletu lampu, ili ga bar pošteno udahnuti da prestane da ti bude toliko teško, mnogo je teško. 

I zato Bogu hvala na prolećnom spremanju. Osećam se kao da sam se ponovo udala.

Nisam više ono što sam bila.

Od mene je još ostalo "marš", da odzvanja generacijama koje dolaze....

...A ja?

.... Tebe ću ostaviti za dezert. Za dezert Igl, bejbi.... 

 http://www.facebook.com/video/video.php?v=177182998982670&ref=notif&notif_t=video_tag

Veče je bilo izvanredno. Razmišljala sam o pozivima koji nisu pristizali. Pomislila sam na jednog, pojavila su se Sveta Trojica. Izgovorila sam se poslom. Posao se izgovorio poretkom. Poredak se razneo u samoubilačkom napadu na supermarket.

Poželela sam san, i on je došao. Popričali smo se, a posle sam zaspala. 

Izmestila sam slike iz glave na zidove kupatila, i kroz maglu posmatrala kako promičem ogledalom.

Poza koju sam odabrala bila je neodoljivo udobna, a podkrevetne vode u odličnoj korelaciji sa kosmičkim vrtlogom. 

Na sve strane njušila sam omekšivač. Prijao je tvrdom srcu, kao podsećaj.

Ja kad želim da objasnim kakvu sjajnu misao koja mi je prošla kroz glavu, ja budem strašno naporna. Još ako se desi da sagovornika moja tema ne dotiče, da ne shvata gde sam sa tim krenula, te ako nedajbože krene da trepuće i belo da me gleda, ja ti se uprem, pa udarim prilaz odovud, pa odonud, pa mu pričam k'o detetu, pa mu pričam k'o retardu, sve dok ne osetim da njegovo "Daaaa da da da..." konačno poprima istinit ton, onaj isti koji mi je neophodan da baci svetlo divljenja na moju ionako brilijantnu ideju.

Razumeš?

Kako ne razumeš?

Vidi, imaš dve jabuke. Ja ti pojedem jednu.

Koliko mi je jabuka preostalo? 

Devijacija na temu

Pošto mu se veštačka noga odlomila nezgodno, ostavivši šraf u udubljenju, shvatio je da nema više na koga da se osloni. Budio se u znoju, nervozan i izmučen teškim samotnim snovima. Uvek je bežao, a nije imao od koga. A ništavilo ga je uredno stizalo. Iako nevidljivo, znao mu je čas i mesto.

I pored toga što uredno i tačno disao, život ga je konstatno ignorisao.

Zato nema ničeg čudnog u činjenici da se jednog jutra nije probudio, da mu pola noge nije zazvečalo pri ustajanju, da nije mogao da se seti šta je sanjao, i povrh svega, da je prestala da ga muči strašna zubobolja. Nasmešio se. Možda čak i obradovao. Ako ništa drugo, bio je zahvalan na korektnom odnosu.

Čitavog života, ja čekam nešto. Čekam jagode, pa posle lubenice, pa samo jedno lepo oktobarsko popodne. Čekam da se stvore savršeni uslovi, ne bih li se nekoliko puta godišnje kvalitetno radovala.  Iza žbuna vrebam priliku da udahnem duboko, i kažem da mi je baš lepo. Ali da bude baš baš, inače mi to nije to. 

Sa prirodom vodim rat.

Nemilosrdna je to kučka. Ja zasadim cveće, ona mi ga satre gradom. Ja osmislim savršen dan, ona mi se popiša na glavu. Ja se ne depiliram, ona se oblije sunčevim zracima, a mene znojem. Deci rastu trojke, ona udari nizak barometar da ne mogu da podnesem ni sebe, a kamoli dvoje vrištave, balave naprave za masovno uništenje. A tako sam se kvalitetno radovala danasu...

Ja nikada neću otići na taj bazen, Je l' da?

Je ne rêve plus je ne fume plus
Je n'ai même plus d'histoire
Je suis sale sans toi je suis laid sans toi
Je suis comme un orphelin dans un dortoir

Je n'ai plus envie de vivre ma vie
Ma vie cesse quand tu pars
Je n'ai plus de vie et même mon lit
Se transforme en quai de gare
Quand tu t'en vas

Je suis malade complètement malade
Comme quand ma mère sortait le soir
Et qu'elle me laissait seul avec mon désespoir

Je suis malade parfaitement malade
T'arrives on ne sait jamais quand
Tu repars on ne sait jamais où
Et ça va faire bientôt deux ans
Que tu t'en fous

Comme à un rocher comme à un péché
Je suis accroché à toi
Je suis fatigué je suis épuisé
De faire semblant d'être heureux quand ils sont là

Je bois toutes les nuits mais tous les whiskies
Pour moi ont le même goût
Et tous les bateaux portent ton drapeau
Je ne sais plus où aller tu es partout

Je suis malade complètement malade
Je verse mon sang dans ton corps
Et je suis comme un oiseau mort quand toi tu dors

Je suis malade parfaitement malade
Tu m'as privé de tous mes chants
Tu m'as vidé de tous mes mots
Pourtant moi j'avais du talent avant ta peau

Cet amour me tue et si ça continue
Je crèverai seul avec moi
Près de ma radio comme un gosse idiot
Écoutant ma propre voix qui chantera

Je suis malade complètement malade
Comme quand ma mère sortait le soir
Et qu'elle me laissait seul avec mon désespoir

Je suis malade c'est ça je suis malade
Tu m'as privé de tous mes chants
Tu m'as vidé de tous mes mots
Et j'ai le cour complètement malade
Cerné de barricades t'entends je suis malade
 

PMS

K’o kanalizacija

Ova konverzacija

Prođe me se u suprotnom smeru,

Meni se baš jebalo

Možda nije trebalo

Da pokvarim dobru atmosferu.

Previše sam kenjala

Dok sam ti se penjala

Na onu stvar sa pogrešne strane,

I gaće sam navukla

Ne bih li te dotukla

Moj milane, jabuko sa grane.

Ti si ruke oprao

Potom si se prodrao

Psujuć' Boga, državu i naciju,

Da sam prava kobila

Pre no što bih dobila

Tu čuvenu svoju menstruaciju.

Kad sam bila sasvim mala, mala, i ne više tako mala, imala sam predivnu fantaziju o tome kako u stanu, gde smo se nakon zvaničnog završetka proslave male mature svojevremeno obreli odlazim do toaleta, tamo otvaram rasfešlus skriven ispod leđa haljine, skidam sa sebe svo salo ovoga sveta, i pravim grandiozni antre u sobi gde su svi okupljeni oko nekih drugih lepih žena. Nalet zadovoljstva zbog vrtoglavog preokreta u moju korist je toliki da i danas zadrhtim na pomisao o tom, sada već istinskom sećanju.

Ima neko vreme kako taj cibzar ja uopšte ne diram. Odnedavno, drugi ga vuku na dole, sa uživanjem posmatrajući nenamerno skriveno bujanje, i prodaju se za sve ono što imam da dam. Bez prisile i teških pregovora. Tek tako. Kao da sam konačno naučila da govorim na meni stranom jeziku, te da sam nakon godina iscrpljenosti preko usana uspela da prevalim: «Gospodaru, vode...».

Pevačica sam

šminkam se žešće jako

pevačica sam

veruj, nije mi lako.

Pevačica sam

foliram zanos za lovu

pevačica sam 

na usijanom limenom krovu.

Mene posmatraju

dok žmurim kroz tri refrena

imam tri mačke u džaku,

Selin, Maraja, Brena. 

Uredno ležem sa svima

dok želju mi prekriva plesan,

veoma retko svršim,

uglavnom slažem da jesam.

Pevačica sam, 

ne pijem kokakolu

pevačica sam

nisam učila školu...

Vikend etik end estetik

Pre i posle Hrista

treba ruke prati.

Cipelice, bluzice, kompletići, šeširi, baš je glupo biti.

Zove me žena iz banke. Insistira na uplati. Na moje stidljivo kmečanje o iznenadnoj nezaposlenosti u kompletu, plus dvoje male dece, plus pelene, plus hrana, plus struja, plus gas, plus inflacija od dvesta posto, plus nestalo mi šampona, plus onaj što mi tražio četiri hiljade da nastavi da me obučava kad sam mu već dala pozajmljenih od oca sedam, plus otkazana ova svirka otkazana ona svirka, plus tamo nećemo svirati iz principa bolje da sedimo kući, kaže se kod kuće, plus nemamo fbiana da Vam isplatimo sada to što ste nam napisali ali za dva-tri meseca kad stanemo malo na noge sto posto, plus ne firma nije ni u blokadi a nije ni likvidna ne možemo da vam damo te pare nemamo nećemo da pišemo referat za minimalac preobiman je, plus nemate nadoknadu sa biroa sporazumno ste raskinuli ugovor, plus isključeni telefoni, plus bajat 'leba, plus puknuti kreveti, plus plus plus plus plus plus, kaže: «Ne fbiana, ja ne mogu da poverujem da nemate hiljadu i po dinara u kući!»

Odmah za njom, u to i sama odbijam da poverujem.

Ona preti pravnom službom i prinudnom naplatom.

Ima li takve službe a da radi u moju korist?

Šta? Nema? Kako to? Ahaaa, shvatam...... Ne baš, ali 'ajde, zagoreće mi jaje za četvero.

Nakriviću žiro-račun, rodila mi gljiva.

Kao žene od kojih sam zazirala, one koje se u crnim cipelama sa blago podigntutim potpeticama vuku uzbrdo noseći kese sa pijace, proklinjući verovatno dan kad je dobri Gospod izmislio brdo, brak i boraniju, verala sam se istom ulicom nekoliko godina kasnije, lupkajući štiklicama, misleći na to gde da nađem puno para, sa torbom uzajmljenih dečijih stvari, priželjkujući proleće, i trrenutak kada iznošena garderoba biva manje bitna, prebirajući šta se jelo i ostalo ovih dana, i koliko još časova me deli od smrti, primećujući da duva užasno hladan vetar. Smrzla sam se.

www.youtube.com/watch 

Ima ovde falševa,

felševa i fleševa,

ima pogrešno odsviranih akorada,

no,

što ga duže slušam,

sve mi je duži...

Stalno nešto cmizdrim. Kao pička. Mnogo cmizdruljam. Dođe mi da odem u ludnicu kol'ko cmizdričim.  Cmizdr cmizdr pizdr. 

Je l' ti nekad bilo dosta svega?

Ha! Odgovorio si.

Znači, nije.

Shovel me

I will shovel you. 

Dosta sam te lagala.

Sedi ovamo da popričamo.

Boli me tu tu i tu.

Ljubi. 

I desilo se. Opustila sam se. Poverovala da ništa ne mora da bude komplikovanije nego što jeste, jer zašto bi, zaboga, bilo?

Utom sam se udala, i rodila dvoje dece. Konsekventno, za manje od dve godine, nestale su šume Amazona. Eno ih, posthumno šume u mom novčaniku, u odeljku nenamenjenom za novac (koji već dugo zvrji prazan, i stešnjen nevrednosnim papirima od životnog značaja), već onom malo većem, predviđenom za bitna dokumenta bez kojih te u ovoj zemlji prijatelji više ne prepoznaju, dalji rođaci ne priznaju, a policajci hoće i da udare po glavi. U novčaniku koji sve više podseća na akten tašnu, a bez kog ne smem ni da pomislim da napustim kuću u ova opasna vremena kada svako ima pravo da te zaustavi na ulici, i zatraži priznanicu, ili fiskalni račun, u najmanju ruku.

U početku nisam to shvatala ozbiljno. U početku sam sa entuzijazmom ispunjavala sve ozbiljne zapovesti koje mi je kao Mojsiju gromko diktirala Država, a kroz prosvećene službenike birokratskog sistema koji su sa Njom na raznoraznim kursevima ostvarili direktnu, čak intimnu vezu. Ja sam se samo naivno radovala konačnom uključenju u svet van kog sam dugo živela, poželevši da se divim njegovim pejsažima. U potpunosti sam bila spremna da podnesem rutinsku žrtvu u vidu dokumentića il' dva, koji su, verujem, deo sasvim prirodne procedure pokušaja putovanja u inostrano.

A onda je vrag odnio šalu. Što sam više izlazila u svet, to me je on više gurao na šaltere, iza čijih je Made in Parać inn neprobojnih stakala, otpornih na psovke i pogrde uredno sedela Nada Blam, i jela burek. Ta me je Nada, zato što je dobra, prijateljski slala da prikupim, pokupim, na mufte izmuvam, pokušam da pronađem u ličnoj arhivi, da odem pa da se ponovo vratim, da ipak donesem još i taj dokument, za nedajbože, za svakislučaj, za zlunetrebalo, nekastoji, zbog nikadseneznakadćekontrola situacija. Sećam se, moja su sitna deca plakala za mnom, a meni je u redovima za beskonačno dokazivanje identiteta pucala rana od carskog reza, dok je moj lični, jedinstveni čak, matični broj beskorisno plutao po poplavljenim podrumima «paper-friendly» Srbije.

Dok je Nada masnim prstima podvlačila redove u pokušaju čitanja sa kompjuterskog ekrana, ja sam je polako gubila.

Nakon bezuspešnog pokušaja da se dokažem u redu za identitet, napravila sam hrabri iskorak, i odlučno prešla u red za ulaganje u bolje sutra, i sa istim onim izrazom lica koji već godinama nosim na glasanje uplatila LOTO, te ubacila listić u odeljak u kom držim samo bitnije od najbitnijih potvrda, a naročito onu o ostvarenom pravu na besplatne akcije. Utom me uhvati tuga zbog kolonija sekvoja, i veselih zadruga baobaba koje su uludo stradale u tu svrhu, pa počnem i kao malo da plačem, jer sam, zagljupljena razgovorima sa poštanskim službenicima počela da se pitam da li se od te vrste drveća uopšte pravi papir.

Sada, dve godine kasnije, ništa više ne znam, osim možda jedne stvari, a to je da kada bi pristali da se uhvate za ruke, svi Srbi ovoga sveta ne bi uspeli da obgrle planinski venac papira koji im je neophodan da bi se iskazali, potvrdili, te sasvim veselo overili u miru.

Feromonovo prokletstvo

Moderan svet prepun je modernih žena; lepih, pametnih, i pre svega uspešnih. Možda. Ja sam nijedna od njih. Ko nije pokušao da potpuno sam istovremeno bude zaposlena žena, majka, domaćica, (da ne nabrajam podkategorije), a pre svega svedena ličnost, zadovoljna sobom, taj nema predstavu o tome koliko truda, rada, i pre svega strpljenja treba položiti na ovaj kockarski sto, gde, ironično, najčešće gubi kuća. Upravo zbog činjenice da mnoge žene pokušavaju da ostvare fantaziju svemogućnosti, potpomognute famom koju su stvarale uspešne žene 20.veka, možda svesno, a možda i nesvesno lažući tu i tamo, većina njih doživi veliko razočarenje dok se suočava sa sopstvenim neuspehom onda kada stvari nekontrolisano krenu po zlu. U poređenju sa nekom tamo Džulijom Roberts, koja, po sopstvenom svedočenju sama stigne i da opere, i da skuva, i da reciklira, uz to snimi par filmova za milionske honorare, gostuje u svakom drugom visoko intelektualnom talk-show-u, odgaji decu, blizance čak, meni ne preostaje ništa drugo nego da zarijem glavu u dlanove, i ridam na sav glas, proklinjući dan kada sam se rodila ovako netalentovana i nesposobna. Iako se dičim zgodnom cifrom iza međunarodne oznake IQ, kada mi drastično opadne koncentracija, ja poželim da sam supervumenka kao Džulija. Poželim da napišem knjigu, da osnujem bend, da otrčim i odradim marketinšku prezentaciju naj-ikada, da se zaposlim na bar četiri mesta gde su moje raznolike sposobnosti neophodne i urgentne, pritom da me kući sačeka đuveč koji sam sama spremila, i umiveno dete koje sam lepo odgojila, i pametno posavetovala. No, prvo kod lekara. Išijas se neće sam od sebe izlečiti. Počnem da prebiram po imeniku bliska lica koja me mogu u majčinstvu odmeniti na ta čuvena četiri dana čekanja da se dođe na red kod interniste, i naletim na prvu prepreku. Opšta zauzetost. Što linija, što lica. Svako za svojim poslom, niko da se obazre na moju muku. Evo, uskoro će tri meseca od kako sam po prvi put pokušala da odem i zaustavim širenje boli niz noge. A kamo li je proba benda... Istina je da jedva stignem da operem sudove, decu, veš i kosu, a da uopšte ne stignem da ruke namažem hranljivom kremom koja će sprečiti pucanje kože. Mislim da čak i ne posedujem kremu sličnih kvaliteta. Zato što nisam stigla da za nju zaradim na prezentaciji. Zato što nije imao ko da me odmeni dok bih jurišala u susret uspehu na svim poljima. Istina je da jedva stižem da budem mama po PS-u, mama kao što Džulija priča, puna razumevanja i strpljenja, puna mudrih reči i postupaka koji ne ostavljaju ovakve i onakve traume, mama kojoj su deca na prvom mestu, a brilijantni poslovni potezi se takoreći sami od sebe vuku negde u pozadini ove idilične slike. Ne kažem, jeste Goca Tržan povela svoje dete na sopstveni koncert, i jeste je nosala čitavu strofu i nešto refrena po bini, ali je onda Goca stala na moju stranu, i dete predala sivoj eminenciji iza kulisa. Što znači da neko mora da ga pridrži. Kako bih se inače udubila u ljubavnu scenu sa Ričardom Girom, ako bi me neko stalno neko vukao za rukav tražeći da pije, piški, papa? Sigurna sam da bi Ričardu bilo neprijatno. Morali bismo da odgodimo snimanje, a to košta milione dolara... Zapravo, samo želim da kažem da je za pomirenje kućnog i spoljnosvetovnog neophodna četa dobro organizovanih ljudi koji bi misliti na Apsolutno Sve, trudeći se da jedno ne ide na uštrb drugoga. Nisam sigurna da je jedna, pa nijedna individua sposobna za podvig ovakvih razmera. Sve u svoje vreme, i natenane. Što se mene tiče, najveći uspeh će mi biti da pomirim potrebe sa mogućnostima, i da se ne grizem previše ako ne dostižem visoko podignute Kosmopolitenske standarde. Ne grizite se ni vi. A ti Džulija, bite me.

mihajlo: "gde sam?"

mama: "..."

mihajlo: "gde sam?"

mama: "..."

mihajlo: "gde sam?"

mama: "IZA ZAVEEEESEEEE!!!!!"

mihajlo: "JESAAAAM!!! NAAAADJI MEEEE!!!!"

Preskočimo predigru, ona ionako nikuda ne vodi.

Ljubomorni, stanite u red.

Mnogi me teraju da dosegnem neslućenu velikačkost sopstvenog duha. 

Izgleda da im se ne dopada moja malenkost.

Osećam se kao

usrani gost

emisije

koju vodi

mira

padanja

olak. 

Nema ničeg goreg od tragova moderne frizure. Niko te ništa ne pita kada si potpuno zapušten i rascvetao. Ovako, svi se pitaju šta se to sa tobom desilo.  

A šta ste vi radili u ambisu?